od strane | 2. maja 2019.
Budući preduzetnici često se interesuju koliko će iznositi poreske obaveze za osnovne poreske oblike nakon što počnu sa radom.
U ovom tekstu sagledaćemo dažbine koje se nalaze pred preduzetnikom koji vodi poslovne knjige, a odlučio se za isplatu lične zarade. Sagledaćemo tkz direktne poreze. Iz analize ćemo za sada izostaviti PDV.
Osnovni poreski oblici koje ćemo analizirati su:
- porez i doprinosi na ličnu zaradu
- porez na neto prihod preduzetnika
- godišnji porez na dohodak građana
Lična zarada je proizvoljni iznos „plate“ koju preduzetnik svojom voljom odlučuje da isplaćuje svakog meseca, a na koju se obračunavaju porez i doprinosi. Porez iznosi 10%, a doprinosi zbirno 37,05%.
Preduzetnik koji ne isplaćuje ličnu zaradu, doprinose plaća na svoju ukupnu dobit. Kako je dobit u redovnom poslovanju značajna cifra, ova opcija je neisplativa. Preduzetnici su motivisani da se odluče za isplatu lične zarade i doprinose (koji su „najskuplja“ dažbina) plaćaju na značajno manji iznos (proizvoljni iznos lične zarade umesto ukupan profit). Sve o ličnoj zaradi možete pronaći ovde.
Neto prihod je profit preduzetnika. Jednak je razlici svih prihoda (vrednosti prodatih dobara i usluga) i svih troškova poslovanja. Oporezuje se porezom na neto prihod po stopi od 10%. Nakon što plati porez na neto prihod, preduzetnik može da prisvoji (podigne, isplati) neto prihod (profit).
Porez se plaća na stvarni prihod, pa je neophodno da preduzetnik vodi poslovne knjige (za razliku od paušalca koji plaća porez na paušalni prihod procenjen od strane Poreske uprave). Porez se plaća akontativno svakog meseca, a konačna obaveza utvrđuje se na kraju godine. Ukoliko je konačna obaveza veća od uplaćenih akontacija, preduzetnik je dužan da doplati razliku. U prvoj godini poslovanja, preduzetnik sam daje procenu prihoda i profita do kraja godine.
Godišnji porez na dohodak građana je lični porez. Za razliku od prethodna dva poreska oblika, njega ne treba plaćati sa poslovnog, već sa privatnog bankovnog računa. Međutim, s obzirom na prirodu preduzetnika, fizičkih lica koja samostalno obavljaju delatnost, analiza ne bi bila celovita, ako bismo zanemarili ovaj porez, samo zbog toga što je to lični rashod privrednika. Detaljnije o porezu na dohodak građana za 2018. godinu možete pročitati ovde.
Sada ćemo sagledati troškove poreza na jednom primeru.
U našem primeru predvideli smo da preduzetnik ostvaruje 7 miliona dinara prihoda u jednoj kalendarskoj godini. Za analizu poreskih obaveza u ovom tekstu nevažno je da li je preduzetnik u sistemu PDV-a ili ne. Kroz primer ćemo pratiti dve dimenzije – mesec i godinu. Zbog toga ćemo odmah ravnomerno rasporediti prihode na 12 meseci. Mesečni prihod je 583.333,33 dinara.
Svakog meseca, preduzetnik je dužan da isplati ličnu zaradu i pripadajuća davanja državi. U primeru vidimo da od 30.000 dinara preduzetniku pripada 17.415 dinara (neto plata) a Poreskoj upravi 12.585 dinara.
Nakon što izvrši ovu isplatu, preduzetniku od mesečnog prihoda ostaje 553.333,33 dinara. Svakog meseca dužan je da plati akontaciju poreza na neto prihod u visini 10%, odnosno 55.333,33 dinara. Ukoliko mu to likvidnost firme dozvoljava, preduzetnik može da podigne ostatak od 498.000 dinara neto prihoda (profita) svakog meseca.
Prema tome, za ova dva poreska oblika preduzetnik će izdvojiti 67.918,33 dinara mesečno, odnosno 815.020,00 dinara poreza godišnje. Plaćanjem ova dva poreza, preduzetnik može da prisvoji 6.184.980 dinara „čistog“ novca od svog rada tokom godine.
Ako pretpostavimo da je preduzetnik poslovao tačno onako kako je predvideo (što će retko biti slučaj), na kraju godine, po izradi završnog računa – preduzetnik neće imati dodatne obaveze po osnovu poreza na neto prihod preduzetnika. Međutim, ako poslovne knjige pokažu bolji poslovni rezultat, preduzetnik će morati da doplati razliku od plaćenih akontacija tokom godine do konačne poreske obaveze.
Za kraj još ostaje da sagledamo kako će poslovanje preduzetnika uticati na godišnji porez na dohodak građana (porez na „extra“ prihod).
Podsećamo, ovaj porez plaća fizičko lice. Pored lične zarade i neto prihoda preduzetnika, u osnovicu ovog poreza ulaze i drugi prihodi fizičkog lica, ako su postojali (na primer zakupnine, honorar po osnovu ugovora o delu ili autorksog ugovora i slično). Preduzetnicima koji su ujedno zaposleni u drugoj firmi, u osnovicu se sabira i ostvarena zarada.
U primeru smo pojednostavili obračun godišnjeg poreza na dohodak građana, a iznos koji smo dobili je 338 hiljada dinara. Koliko iznosi neoporezivi iznos i lični odbici kojima možete umanjiti obavezu, pogledajte ovde.
Prema tome, preduzetnik iz primera, koji je ostvario 7 miliona dinara prihoda tokom jedne godine treba da izdvoji 1.153.500 dinara za porez i doprinose, kako bi pokrio 3 osnovna poreska oblika. Krajnje pojednostavljeno, on može da računa da će mu od ovog prihoda „ostati“ 8.846.500 dinara. Ako posmatramo u procentima, 84% pripada preduzetniku, a 16% Poreskoj upravi.
